Kako odmrznuti avion
Pale su obilne količine snijega. Dva i pol metra. U dužinu. Metar u širinu. Na Zapadnom Balkonu. U Kelnu. Zima stoljeća. Dramatiziraju medijski meteorolozi. Bitno je da vijest opasno zvuči. Da su saksije zamrznute. Temperature ispod ništice. Dok četiri sprata niže, klizavim trotoarom korača osoba gorda pogleda. Kraljica bljuzgavice. Krznene čizmice. Na uzici bijeli pas. Kao ovca golema – na čičak isefenirana pudlica. Elegentna šetnja u dvoje. Da li to žena zaista voda bekana? Jok. Laje. Nešto ne štima. Neugodno joj se otima. Tetura. Čini se da pas šepa. Na sve četiri noge. Kao da hoda po vrelom asfaltu. A ne po snijegu. Možda ga nagriza so. Odozdo. Vjerovatno. Komunalna služba sipala je svu noć. Mlada damo, trebali ste mu šape namazati vazelinom. Morate to imati kod kuće. Manje će ga boliti. Vi ste obukli čizme, dok on hoda bos.
Zima je nepravedna. Ljudi zli. Nebo mutno. Avioni u letu. U pravcu kelnskog aerodroma. Spušta se. Lagano. Gore nije hladno. Gore grijanje radi. Tek na zemlji nastaje belaj. Kada pilot ugasi motor, kada putnici napuste mašinu, čeličnim pticama ekspresno se ledi lijevo, zatim desno krilo. Ili obratno. Najčešće istovremeno. Ukočiće se mlaznjak ispod pazuha. Smrznuće se kljun. Okovaće ga led. Neće moći maknuti. Šta ćemo sad? Kein Problem. Kucnuo je čas junake. To je momenat kada profesionalni kelnski odmrzivači aviona stupaju na scenu, stručni tim okupljen oko Heinza Plueckthuna. Antifriz gladijatori imaju zadatak, u roku od deset minuta, uoči narednog leta, od leda osloboditi svaki avion, svaku cessnu, svaki boing, koji je naumio napustiti zračnu luku. Po bio to tamo i nekakav pišljivi jumbo jet. Makina na dva sprata.
Zašto posao mora biti završen u roku od deset minuta? Zato što nakon deset minuta prvi, novi, tanki sloj mraza ponovo opsjeda krila aviona. Led ometa aerodinamiku. Naopaki protok vazduha, pri startu, ugrožava stabilnost mašine, sigurnost putnika. Zbog toga profesionalni odmrzivač Heinz čuči u maloj korpi, na petnaest metara visine, iznad jumbo jet-a. Osam sati dnevno. U stilu vatrogasca, podignut dizalicom, natakaren na prikolicu kamiona, u čiji rezervar stane nekoliko hiljada litara antifriza. Na glavi šljem. Na nogama dupli par čarapa. U rukama crijevo, mlazni pištolj iz kojeg pršti tečnost. Antifriz udara od avion, stvara tamni oblak, sačinjen od pare, leda i snijega, koji pada prema dole, ka asfaltu, kompletno zavejavajući kamion u kome se nalazi Heinzov partner, koji naslijepo vozi oko boinga 747. Naravno, uz pomoć toki-vokija, pomoću kojeg šef odozgo daje upute. Vozi Miško, nemamo vremena!
Zima je nepravedna. Nebo mutno. Avioni u letu. Vraćaju se odakle su došli. Putuju tamo odakle će se vratiti. Dok poštovani pasažiri gore žvaću sedviče, slušaju muziku, gledaju filmove, dole, u sniježnoj areni aerodroma, Heinz i gladijatori zaskaču narednu mašinu. Borba protiv leda se nastavlja. Novac je velik. Životi su u pitanju. Ovih dana ima toliko posla da junak ne stiže izaći iz korpe, sići na pistu, otići na wc. Desi se, kad zagusti, da odmrzivač odozgo jednostavno baci piš. To niko ne primijeti. Čak štaviše. Antifriz tada brže otapa. Podigneš nogu, kao pas, zatim fino kroz nogavicu, na jumbo jet. Vau! Vau! Vau! Raduje se pudlica ispod Zapadnog Balkona. Maše repom. Spušta nogu. Pokazuje njuškom prema meni. Na četvrtom spratu. Da li me vidi, kako virim iza saksije? Gospođo, gospođice, kraljice bljuzgavice, smijem li Vašem psetu baciti jednu paštetu iz Bosne? Odozgo. Ja ih više ne jedem. Pun ih mi je ormar. Bolje bi mu prijalo, nego da liže odvratnu komunalnu sol. Sa šapica. Zaboliće ga stomak.
